Govor je o jednoj krupnoj novosti.

Jedan od njih, neki Sulejman-beg Ajvaz, koji je ovih dana putovao poslom u Livno, razgovarao je tamo sa nekim Splićaninom, ozbiljnim čovekom kako kaže, i od njega čuo tu vest koju on sada begovima kazuje. Ljudima je nejasno, raspituju ga za pojedinosti i traže da ponovi već rečeno. Sulejman-beg objašnjava:

— Pa eto kako. Lijepo me čovjek pita: »Spremate li se musafirima u Travniku?« »Jok mi«, kažem ja, »nije nam do musafira.« »E, bilo vam ne bilo, valja da im se spremate«, kaže, »jer će vam stići francuski konzul. Tražio Bunaparta na Kapiji u Stambolu da može poslati svoga konzula, da otvori konzulat u Travniku i da tu sjedi. I već mu je to odobreno. Jos ove zime se možete nadati konzulu.« Odbijam ja na šalu: »Stotine godina smo živili bez tih konzula pa možemo i odsada, a i šta će konzul u Travniku?« Ali on jedno te jedno. »Kako ste živili da ste živili, sad vam valja živiti sa konzulom. Taka vremena došla. A konzul će sebi naći posla; sješće pored vezira da naređuje i raspoređuje, da gleda kako se vladaju begovi i age a kako raja, i da sve javlja Bunaparti.« »To nit je bilo niti može biti«, suzbijam ja vlaha, »niko nama nikad nije u naše poslove zavirivao, pa neće ni taj.« »E, bogami, vi gledajte kako ćete«, kaže meni on, »ali konzula će vam valjati primiti, jer što Bunaparta zatraži niko dosad nije odbio pa neće ni devlet u Stambolu. Nego, čim vidi Austrija da ste primili francuskog konzula, zatražiće i ona da primite i njenog, a za njom će doći Rusija...« »Ej, ode ti daleko, komšija«, zaustavljam ga ja, ali on se samo smješka, rđa latinska, i hvata se za brk: »Ovo ti meni otsijeci, ako ne bude ja ovako kao što ti kažem, ja nalik na ovo.« — Eto, to sam čuo, dobri ljudi, i nikako mi ne izlazi iz glave — završi Ajvaz svoje pričanje.