U stvari, niko nije pravo znao kakav bi to barjak trebalo da bude ni šta bi moglo da se desi kad se on pojavi, ali sama pomisao da se osim zelenog turskog barjaka mogu razviti i druge boje i slobodno lepršati pored njega izazivala je kod sveta neki radostan blesak u očima i podizala nade koje samo raja može da ima i poznaje. Od te cigle tri reči — Razviće se barjak! — mnogome je siromahu bar za sekundu postalo svetlije u kući, prijatnije u praznom stomaku i toplije u tankom odelu; od te tri proste i neodređene reči mnogome je rajetinu poigralo srce, zableštao vid od nekih jarkih boja i zlatnih krstova, i pobednički zašumile u ušima, kao vihor, sve zastave svih hrišćanskih careva i kraljeva. Jer, čovek može i od jedne reči da živi, samo ako u njemu ima još rešenosti da se bori i borbom održava u životu.

Osim svega ovoga, bio je još jedan razlog zbog koga je mnogi trgovac u čaršiji pomišljao sa dobrom nadom na tu promenu. Javljao se izgled za zaradu od dolaska toga novog, nepoznatog ali verovatno imućnog sveta koji će svakako morati da pazaruje i troši. Jer, poslednjih godina čaršija je bila oslabila i pazar utanjio. Naročito otkako se Srbija pobunila. Mnoge komore i kuluci i česte zaplene odbili su seljaka od varoši, pa ne prodaje gotovo ništa, a kupuje samo najnužnije. Ono što je država kupovala plaćalo se slabo i neuredno. Slavonija se zatvorila, a Dalmacija, s dolaskom francuske vojske, postala neredovno i nesigurno tržište.

U takvim prilikama računalo se u travničkoj čaršiji i sa malenkostima i u svemu tražio željeni znak za preokret nabolje.

Najposle je nastupilo i to o čemu se već mesecima govorilo. Stigao je, kao prvi, francuski generalni konzul.