Bio je kraj februara meseca, poslednji dan ramazanskog posta. Na jedan sat pred iftar, na hladnom februarskom suncu, koje je zalazilo, svet iz donje čaršije mogao je da posmatra dolazak konzula. Dućandžije su bile već počele da unose robu i spuštaju ćepenke, kad je trka ljubopitljive cigančadi objavila dolazak konzula.

Povorka je bila kratka. Na čelu su jahali vezirovi izaslanici, dvojica od najuglednijih ičoglana, sa šest konjanika. Oni su bili izišli do Lašve u sretanje. Bili su svi na dobrim konjima i lepo opremljeni. Sa strane i pozadi jahali su zaptije livanjskog kajmakama, koji su na celom putu pratili konzula. Izgledali su dosta neugledno, onako ozebli i umorni, na netimarenim, sitnim konjima. U sredini povorke jahao je na gojaznom i postarijem zekanu francuski generalni konzul, gospodin Žan Davil, visok čovek, plavih očiju i brkova, crvena lica. Pored njega jedan slučajni saputnik, gospodin Pukvil, koji putuje za Janjinu gde mu je brat francuski konzul. Iza njih, na odstojanju od nekoliko koraka, jahao je onaj isti splitski Jevrejin Pardo i dva krupna Sinjanina, u francuskoj službi. Sva trojica su bili do očiju umotani u crne kabanice i crvene seljačke šalove, a iz čizama im je virilo seno.

Povorka, kao što se vidi, nije bila ni inače mnogo svečana ni mnogobrojna, a zimsko vreme joj je oduzimalo od sjaja i dostojanstvenosti, jer studen nameće grubo odelo, zgrčen stav i brz hod.

Tako je, izuzev ono nešto prozeble cigančadi, povorka prošla kroz opštu ravnodušnost travničkog sveta. Turci su se pravili kao da je ne vide, a hrišćani nisu smeli da je upadljivo posmatraju. A i onaj ko je sve video, ispod oka ili negde sa skrovitog mesta, bio je pomalo razočaran ovako šturim i prozaičnim ulaskom Bunapartinog konzula, jer je većina zamišljala konzule kao visoke dostojanstvenike koji nose sjajne odore, pune gajtana i odličja, jašu na dobrim konjima ili se voze u hintovima.