Njihova gordost nema ničeg zajedničkog sa naivnom nadmenošću obogaćenih seljaka i sitnih kasabalija koji se, zadovoljni sami sobom, vidno prse i glasno hvale. Njihova gordost je, naprotiv, sva unutarnja; više jedno teško nasleđe i mučna obaveza prema sebi, svojoj porodici i varoši, upravo prema visokoj, gordoj i nedostižnoj predstavi koju oni imaju o sebi samima i o svojoj varoši.

Samo, svako ljudsko osećanje ima svoju meru i granicu, čak i osećanje sopstvene veličine. Jeste da je Travnik vezirski grad i u njemu svet gospodski, čist, odmeren i mudar, s carem da govori, ali i Travničanima su dolazili dani kad bi im njihov nam udarao u nos i kad bi u sebi poželeli da žive mirno i bezbrižno, u nekoj od onih običnih, neslavnih kasaba koje se ne pominju u obračunima careva ni u sukobima država i koje nisu na udaru svetskih događaja ni na putu slavnih i važnih ličnosti.

Vremena su postala takva da se ničem prijatnom nije moglo nadati, da dobro nije moglo doći. Zato su gordi i lukavi Travničani želeli da uopšte nista ne dođe, da se živi, koliko je god mogućno, bez promena i iznenađenja. Kakvo dobro može doći kad su carevi zavađeni, narodi se krve i zemlje gore? Nov vezir? Neće biti bolji nego gori od ranijeg, a pratnja mu je nepoznata i mnogobrojna, izgladnela, sa bogzna kakvim novim prohtevima. (»A najbolji je onaj koji je došao do Priboja, pa se odatle vratio u Stambol i nikada nije nogom stupio u Bosnu.«) Neki stranac? Ugledan putnik, možda? — I to se zna šta je i kako je. Ostave nešto troška i poklona u varoši, ali za njima ide potera ili već sutradan ispit i istraga. Ko su i šta su, kod koga su prenoćili, s kim su razgovarali? Dok se ispetljaš i otarasiš, presedne ti sve i ode deseterostruko. Ili uhoda? Ili neki poverenik nepoznatih sila i sumnjivih namera? Na kraju, nikad se ne zna šta ko nosi i čiji je ko kalauz.