Obe strane, ako se u toj fazi borbe već može govoriti o dve strane, borile su se, svaka na svoj način i sredstvima koja su odgovarala prilikama i vremenima. Turci su se borili pritiskom i silom, a hrišćani strpljenjem, lukavstvom i zaverom ili spremnošću na zaveru; Turci za odbranu svoga prava na život i svoj način života, a hrišćani za sticanje toga istog prava. Raja je osećala da joj Turci postaju sve teži, a Turci su uviđali sa ogorčenjem da se raja pohasila i da nije ono što je nekad bila. Od tih sukoba tako suprotnih interesa, verovanja, težnja i nadanja, stvaralo se jedino grčevito klupko koje su duga turska ratovanja sa Venecijom, Austrijom i Rusijom sve više zaplitala i stezala. U Bosni je postajalo tešnje i mračnije, sukobi sve češći, život sve teži i sa sve manje reda i izvesnosti.

A početak XIX veka doneo je ustanak u Srbiji kao vidan znak novih vremena i novih načina borbe. Klupko u Bosni još se jače steglo i zamrsilo.

Ta buna u Srbiji zadavala je s vremenom sve više brige i nezgode, štete, troška i gubitaka celoj turskoj Bosni pa i Travniku, ali više veziru, vlastima i ostalim bosanskim varošima nego travničkim Turcima samim, koji nijedan rat nisu smatrali dovoljno velikim i važnim da bi u njemu uzeli učešća svojim imetkom ili čak svojom ličnošću. O »Karađorđevoj uzbuni» Travničani su govorili sa usiljenim nipodaštavanjem, kao što su uvek nalazili neku podrugljivu reč i za vojsku koju je vezir slao protiv Srbije i koju su neodlučni i zavađeni ajani sporo i neuredno dovodili u okolinu Travnika.