***

Svi Travničani, bez razlike, vole da se prave ravnodušni i da izgledaju neosetljivi. Ali vesti o dolasku konzula, čas francuskog, čas austrijskog, čas ruskog, sve trojice zajedno, izazivale su kod njih nade ili zabrinutosti, budile želje i očekivanja, a sve se to nije dalo potpuno prikriti, nego je unosilo pokreta u duhove i živosti u razgovore.

Malo je ko znao šta u stvari znače te vesti, koje se prenose još od jesenas, a niko nije mogao da kaže ni koji konzuli treba da dođu ni šta će da rade u Travniku. Jedna novost i jedna neobična reč bile su u sadašnjim prilikama dovoljne da uzbude maštu sveta, da izazovu mnoge razgovore i nagađanja, i još više: mnoge sumnje i bojazni, mnoge skrovite želje i pomisli koje se nose u sebi, ali ne kazuju i ne objavljuju.

Domaći Turci su bili, kao što smo videli, zabrinuti i zlovoljno su pominjali mogućnost dolaska konzula. Nepoverljivi prema svemu što dolazi iz inostranstva i unapred neraspoloženi prema svakoj novini, Turci su se, u sebi, još nadali da bi i to mogli biti samo rđavi glasovi i zle prilike, i da bi ti konzuli mogli i ne doći ili, najposle, ako dođu, da će otići sa zlim vremenima koja su ih donela.

Hrišćani, kako katolici tako pravoslavni, radovali su se naprotiv takvim vestima i prenosili ih i pretakali od usta do usta, kradom i šapatom, nalazeći u njima povod za neodređene nade i za izglede na promene. A promene mogu biti samo nabolje.

Naravno da je svaki od njih posmatrao stvari svojim očima i sa svoje, često protivne, tačke gledišta.