Katolici, koji su u većini, maštali su o uticajnom austrijskom konzulu koji će doneti pomoć i zaštitu moćnog katoličkog cara iz Beča. Pravoslavni, koji su malobrojni i u poslednjih nekoliko godina stalno gonjeni zbog ustanka u Srbiji, nisu očekivali mnogo ni od austrijskog ni od francuskog konzula, ali su u tome gledali dobar znak i dokaz da turska vlast slabi i da dolaze dobra i spasonosna nemirna vremena. I odmah su dodavali da, naravno, »bez ruskog konzula ništa biti ne može«.

I sami malobrojni ali živahni Jevreji, sefardi, nisu mogli da kod ovakvih vesti zadrže potpuno svoju poslovnu ćutljivost kojoj su ih naučila stoleća; i njih je uzbuđivala pomisao da bi u Bosnu mogao doći konzul velikog francuskog cara Napoleona, »koji je za Jevreje dobar kao dobar otac«.

Vesti o dolasku stranih konzula, kao sve vesti u našim krajevima, javljale su se iznenada, rasle do fantastičnih razmera, a zatim nestajale odjednom, da bi se posle nekoliko nedelja opet pojavile novom snagom i u novom obliku.

Usred zime, koja je te godine bila blaga i trajala kratko, ti su glasovi dobili prvi izgled stvarnosti. U Travnik je stigao iz Splita neki Jevrejin po imenu Pardo i sa Jusom Atijasom, travničkim trgovcem, počeo da traži podesnu kuću za Francuski konzulat. Obilazili su svuda, odlazili kod kajmakama, razgledali sa mutevelijom vakufske zgrade. Zaustavili su se na jednoj velikoj, pomalo zapuštenoj kući koja je pripadala Vakufu, u kojoj su oduvek odsedali i živeli dubrovački trgovci i koja se stoga zvala dubrovački han. Kuća je bila u strani, iznad medrese, usred velike strme bašte koju je presecao potok. Čim je pogodba svršena, nađeni su majstori, dunđeri i zidari, da kuću urede i oprave.