I ta kuća, koja je dotle stajala po strani i neprimećena zijala praznim prozorima u svet, odjednom je oživela, počela da privlači na sebe pažnju naroda i Ijubopitstvo dece i dokonog sveta. Odnekud poče da se govori o grbu i zastavi koji će biti vidno i stalno izloženi na zgradi stranog konzulata. To su bile stvari koje u istini nikad niko još nije video, ali su te dve krupne i važne reči Turci izgovarali retko i sa mrštenjem a hrišćani često, zlurado i šapatom.

Travnički Turci su, naravno, bili isuviše mudri i ponosni da svoje uzbuđenje pokažu, ali ga u razgovorima u četiri oka nisu krili.

Odavno njih muči i zabrinjava saznanje da je carska taraba na granicama posrnula i da Bosna postaje razgrađena zemlja po kojoj gaze ne samo Osmanlije nego i kauri iz bela sveta, u kojoj čak i raja diže glavu drsko kao nikad dosada. A sada treba da navale i neki kaurski konzuli i uhode, koji će na svakom koraku slobodno isticati vlast i silu svojih careva. Tako će, malo-pomalo, doći kraj dobrom redu i »lijepoj tišini« turske Bosne, koju je i ovako već odavno sve teže braniti i čuvati. Božja je volja da vlada ovakav red: Turčin do Save a Švabo od Save. Ali protiv toga jasno božjeg naređenja radi sve što je kršteno i cima tom ogradom na granici i potkopava je danju i noću, javno i tajno. A u poslednje vreme i ta sama božja volja biva nekako sve manje vidna i izrazita. — Što još neće doći i ko još neće naići? pitali su se stari Turci sa iskrenim ogorčenjem.

I zaista, ono što je povodom vesti o otvaranju stranih konzulata govorio kršten svet, pokazivalo je da turska zabrinutost nije neopravdana.

— Razviće se barjak! — šaputali su ljudi a oči su im sevale prkosno kao da će to biti njihov barjak.