II

Konzulova pratnja je odsela u hanu, a konzul i gospodin Pukvil u kući Josifa Baruha, najbogatijeg i najuglednijeg Jevrejina u Travniku, jer velika kuća koja se opravljala za francuski konzulat nije mogla biti gotova još za petnaestak dana. Tako je u maloj ali lepoj kući Josifa Baruha osvanuo, na prvi dan ramazanskog bajrama, neobični gost. Celo prizemlje kuće bilo je prepušteno njemu i gospodinu Pukvilu. Davilova soba je bila na uglu, velika; dva prozora su gledala na reku a dva, sa drvenim demirima, u baštu koja je bila pusta i zamrzla, pokrivena slanom koja se nije topila celog dana.

Na spratu iznad konzula čula se neprestano lupa, trka i dozivanje mnogobrojne Baruhove dece i oštri glas njihove majke, koja ih je pretnjama i kletvama uzaludno umirivala. Iz grada je dopirala pucnjava topova i prasak dečjih pušaka, uši je parala ciganska svirka. Jednolično su tukla dva bubnja a na njihovoj mračnoj pozadini izvijala je zurla i pirlitala nepoznate melodije sa neočekivanim zavojima i prekidima. To su bili oni retki dani u godini kad je Travnik izlazio iz svoje tišine.

Kako nije bio red da konzul izlazi pre svečane posete veziru, Davil je proveo tri dana bajrama u toj velikoj sobi, stalno sa istom rečicom i zamrzlom baštom pred očima, ali zato su mu uši bile pune tih neobičnih zvukova iz kuće i iz varoši. Mrsna i obilna jevrejska jela, mešavina španske i orijentalne kuhinje, donosila su težak zadah zejtina, pržena šećera, luka i jakih začina.

Davil je provodio vreme u razgovoru sa zemljakom Pukvilom, u izdavanju naredaba i primanju obaveštenja o ceremonijalu prilikom prve posete, koja je trebalo da bude u petak, odmah poslije trećeg dana bajrama. Iz Konaka je primio kao dar dve velike sveće i po oku badema i suvog grožđa.