Znao je da pored vezira i njegovih najbližih tu ima jedanaest dostojanstvenika, trideset i dva čuvara i još toliko ili više besposličara i čankoliza Turaka ili hrišćanskih nadničara ili nameštenika. Pored toga neodređen broj konja, krava, pasa, mačaka, ptica ili majmuna. Ali iznad svega osećao se težak i mučan miris kravljeg masla i loja od koga nenavikla čoveka muka hvata. Taj podmukli miris pratio bi konzula, posle svakog prijema, po ceo dan, a pomisao na njega izazvala mu je stugu i želju za povraćanjem. Izgledalo mu je kao da je ceo Konak prožet tim zadahom, kao crkva tamjanom, i da je on prodro ne samo u ljude i odela nego i u sve predmete i zidove.

Sada kad se prvi put otvorila pred njim ta nepoznata kapija, odred mameluka se razdvoji i sjaha a Davil sa užom pratnjom ujaha u dvorište. To prvo, usko dvorište bilo je polumračno, jer je iznad njega ležao gornji sprat kuće celom širinom. Tek iza njega dolazila je prava, nepokrivena avlija, sa bunarom i travom i cvećem po krajevima. U dnu je visoka neprozirna ograda zatvarala vezirove bašte.

Još uzbuđen od onoga što je doživeo na prolazu kroz varoš, Davil je sad opet bio zbunjen usplahirenom ljubaznošću i svečanom pažnjom kojom ga je dočekivao čitav jedan narod ičoglana i dostojanstvenika u Konaku. Sve je to uzavrelo i ustrčalo se oko njega sa nekom užurbanošću i žustrinom koja je bila nepoznata kod zapadnih ceremonijala.

Prvi je pozdravio konzula teftedar. (Vezirov ćehaja Sulejman-paša Skopljak nije bio u Travniku.) Za njim su išli silahdar, čohadar, haznadar, muhurdar, a za njima se gurala i laktala čitava gomila čeljadi nepoznatih ili neodređenih činova i zvanja. Jedni su priklonjene glave mumlali neke nerazumljive reči dobrodošlice, drugi su širili ruke, a sva se ta masa kretala ka velikoj sali u kojoj se drži Divan.