To su bile jedine dve prostorije Konaka koje će Davil za svoga boravka u Travniku upoznati i dve pozornice mnogih njegovih muka i zadovoljstava, uspeha i neuspeha. Tu će on u toku godina upoznati ne samo Turke i njihove jedinstvene snage i beskrajne slabosti, nego i sebe sama i mere i granice svojih moći, i uopšte ljude, život i svet i ljudske odnose u njemu.

Ovaj prvi prijem bio je, kao uvek zimi, u prizemnom Divanu. Po zadahu se osećalo da je prostorija bila, za današnju priliku prvi put te zime otvorena i zagrejana.

Čim je konzul stupio na prag, na protivnoj strani Divana otvorila su se druga vrata na kojima se pojavio u bleštavom odelu vezir, praćen ičoglanima, koji su išli malo pognute glave i sa rukama pokorno skrštenim na prsima.

To je bio veliki protokolarni ustupak, koji je Davil postigao u pregovorima vođenim za ova tri dana preko Davne, i kojim je mislio da naročito začini svoj prvi izveštaj ministru. Jer, Turci su tražili da vezir dočeka konzula sedeći na šiljtetu kao što dočekuje sve ostale posetioce. Konzul je pak tražio da vezir ustane pred njim na noge i da ga tako pozdravi. Konzul se pozivao na snagu Francuske i ratnu slavu svoga suverena, Turci na svoje tradicije i na veličinu carstva. Najposle, sporazumeli su se da i konzul i vezir u isti mah stupe u dvoranu, da se susretnu na sredini i da odatle vezir povede konzula ka uzvišenom mestu pored prozora, na kome su bila spremna dva šiljteta na koja obojica treba da sednu u istom trenutku.

Tako se i desilo. Vezir, koji je bio hrom u desnu nogu (zato su ga u narodu zvali Topal-paša), išao je žustro i brzo kao što često idu baš hromi ljudi. Tako je i prišao konzulu i srdačno ga ponudio da sednu. Između njih, ali jednu stepenicu niže, seo je tumač Davna.