Davilu su godile ove reči izgovorene iskreno i mirno, jer su bile posredno izvinjenje za malopređašnje uvrede i jer su u njegovim očima umanjivale veličinu poniženja koje je doživeo. On je, već umiren i bolje raspoložen, gledao pažljivo vezira i prisećao se onoga što je od Davne o njemu saznao.

Husref Mehmed-paša, zvani Topal, bio je Đurđijanac. Doveden u detinjstvu kao rob u Carigrad, služio je kod velikog Kučuk Husein-paše. Tu ga je zapazio Selim III još pre nego je došao na presto. Hrabar, bistar, lukav, rečit, iskreno odan svojim starešinama, taj Đurđijanac je u trideset i prvoj godini postao vezir u Egiptu. Stvar se doduše svršila rđavo, jer je veliki ustanak mameluka izbacio Mehmed-pašu iz Egipta, ali on nije potpuno pao u nemilost. Posle kraćeg boravka u Solunu postavljen je za vezira na Bosni. Kazna je bila srazmerno laka, a Mehmed-paša je činio još lakšom praveći se mudro pred svetom kao da to uopšte ne oseća kao kaznu. Iz Egipta je doveo odred od tridesetak odanih mameluka sa kojima je voleo da izvodi vežbe na travničkom polju. Sjajno odeveni i dobro hranjeni, mameluci su izazvali ljubopitstvo i podizali pašin ugled kod sveta. Bosanski Turci su ih gledali sa mržnjom ali i sa strahom i potajnim divljenjem.

Više od samih mameluka divljenje je izazvala vezirova ergela, dotle neviđena u Bosni i po broju i po vrednosti konja.

Vezir je bio mlad i izgledao još mlađi nego što je. Rastom ispod osrednjeg čoveka, on je celim svojim držanjem, a naročito svojim osmejkom, dodavao u očima gledalaca bar pedalj svome malom rastu. U desnu nogu je bio hrom, ali je krojem odela i vešto složenim, brzim pokretima prikrivao tu manu koliko god je mogućno. Kad je morao da stoji, umeo je uvek da zauzme takav stav da se njegov nedostatak ne primećuje, a kad je morao da se pokrene, činio je to brzo, živahno i na mahove. To mu je davalo naročit izgled svežine i mladosti.