Ničeg od onog nepomičnog osmanlijskog dostojanstva, o kome je Davil toliko slušao i čitao, nije bilo na njemu. Boje i kroj odela bili su jednostavni, ali očigledno pažljivo birani. Ima takvih ljudi koji odelu i nakitu time što ga nose na sebi dodaju nešto sjaja i otmenosti. Neobično crveno lice, kao u pomoraca, sa kratkom, crnom bradom i malo kosim, crnim i sjajnim očima, bilo je otvoreno i nasmejano. To je bio jedan od onih ljudi koji u stalnom osmejku kriju svoje pravo raspoloženje i u živoj rečitosti svoju misao ili odsustvo misli. Svaka stvar koju je umeo da kaže izgledala je tako kao da on zna o njoj mnogo više od toga što je rekao. Svaka njegova ljubaznost i svaka pažnja i usluga izgledale su samo kao uvod kao prvi deo svega onoga što od njega treba još očekivati. Ma kako da je ranije obavešten i predupređen, niko se nije mogao oteti utisku da pred sobom ima čoveka blagorodna i razumna koji će ne samo obećati nego i učiniti dobro delo, gde god može i kad god može, ali u isto vreme nije bilo toga oštroumlja koje bi moglo prodreti i odrediti granice tih obećanja i stvarnu meru tih dobrih dela.

I vezir i konzul skretali su razgovor na one stvari za koje su znali da su potajna slabost ili omiljeni predmet sabesednikov. Vezir se stalno vraćao na izuzetnu veličinu Napoleonove ličnosti i na njegove pobede a konzul, koji je od Davne znao za vezirovu ljubav prema moru i pomorstvu, na pitanja koja su u vezi s plovidbom i ratovanjem na moru. Stvarno, vezir je strasno voleo more i život na njemu. Pored prikrivenog bola zbog neuspeha u Egiptu, on je u stvari najviše patio od toga što je odvojen od mora i zatvoren u ove hladne i divlje planinske predele. U svojoj najskrovitijoj dubini, vezir je gajio želju da jednog dana bude naslednik svoga velikog gospodara Kučuk Husein-paše i da kao kapudan paša nastavi njegove planove i zamisli na podizanju turske ratne mornarice.