Posle razgovora od sat i po, konzul i vezir su se rastali kao dobri znanci, svaki u sebi podjednako uveren da će kod drugoga moći postići mnogo i svaki zadovoljan svojim sabesednikom i samim sobom.

Pri odlasku nastade još veća graja i jurnjava. Doneseni su zaista skupoceni ogrtači od krzna, i to od kune za konzula a od čoje i lisičine za njegove pratioce. Jedan glas je glasno izgovarao molitve i zazivao blagoslove na ovog carskog gosta, a ostali su odgovarali u horu. Viši činovnici su doveli Davila na sredinu unutarnjeg dvorišta, do kamena binjektaša. Svi su išli raširenih ruku, kao da ga nose. Davil je uzjahao. Preko kabanice prebačen mu je vezirov ćurak od kune. Napolju su čekali mameluci već na konjima. Povorka je krenula istim putem kojim je i došla.

I pored teškog odela koje je ležalo na njemu, Davila prođe drhtavica pri pomisli da će ponovo morati projahati između izlizanih ćepenaka i naherenih mušebaka uz grdnju ili prezir svetine. Izgledalo je kao da njegovi prvi koraci u Travniku treba da budu stalno praćeni iznenađenjima, pa čak i prijatnim. Istina, Turci po dućanima bili su mrki i nepomični, namerno oborenih pogleda, ali iz kuća nije bilo ovoga puta ni psovki ni pretnja. Sav naježen, Davil je imao osjećaj da ga iza drvenih mušebaka posmatraju neprijazne i ljubopitljive mnoge oči, ali bez glasa i pokreta. Odnekud mu se učini kao da ga vezirov ćurak štiti od svetine, zato ga i nehotice malo jače prigrnu, ispravi se na sedlu i tako uzdignute glave dojaha pred Baruhovu ozidanu avliju.

Kad je najposle ostao sam u toploj sobi, Davil je seo na tvrdu sećiju, raskopčao uniformu i duboko odahnuo. Bio je uzbuđen a izlomljen i umoran. Osećao se prazan, tup i zbunjen, kao da je, bačen odnekud sa znatne visine, pao na ovu tvrdu sećiju i još ne može da dođe sebi ni da jasno razabere gde je i kako je.