Kao veza između Konaka i novog konzula služio je vezirov lekar i tumač César d'Avenat, koga su i Osmanlije i naš svet zvali Davna. To mu je bilo ime koje nosi već celu drugu polovinu života. U stvari, bio je starinom iz Pijemonta a rodom iz Savoje, i po prirođenju Francuz. Kao mlad čovek poslat je na medicinsku školu u Monpelje. Tada se još zvao Cesare Davenato. Tu se prozvao svojim sadašnjim imenom i opredelio za francusku narodnost. Otud je na neobjašnjen i neobjašnjiv način dospeo u Carigrad, gde je kao hirurg i lekarski pomoćnik stupio u službu velikog kapudan-paše Kučuk Huseina. Od kapudan-paše ga je preuzeo Mehmed-paša, kad je pošao za vezira u Egipat, i odatle ga doveo u Travnik, kao lekara, tumača i čoveka doraslog svakom poslu i korisnog i upotrebljivog u svim prilikama.

Bio je visok, kratak i snažan čovek, zagasite boje kože i crne kose, napuderisane i vešto složene u perčin. Retki ali duboki tragovi boginja na širokom, obrijanom licu sa velikim, čulnim ustima i žarkim očima. Odeven pažljivo i po staroj francuskoj modi.

Davna je unosio iskrenu dobru volju u posao i trudio se da bude istinski koristan svome uglednom zemljaku.

Sve je to bilo novo i čudno i ispunjavalo Davilu vreme iako nije moglo da ispuni misli koje su, naročito u sporim noćnim satima, velikom brzinom prelazile, munjevito i proizvoljno, iz sadašnjosti u prošlost ili tražile da nazru oblike budućnosti.

Noći su bile teške i izgledale beskrajne.

Teško se privikao na nenavikli niski ležaj na podu, od koga mu se zanosila glava, i na miris vune u punim i nedavno »ispucanim« dušecima. Budio se često, jer ga je obuzimala vatra od sparine pretrpanih vunenih dušeka i jorgana i palila silina istočnjačkih jela koja se teško jedu i još teže vare. Ustajao je u tami i pio oštru studenu vodu, koja je rezala jednjak i bolno hladila stomak.