Danju, dok je razgovarao sa Pukvilom ili sa Davnom, on je bio odrešit i miran čovek, sa određenim imenom, zvanjem i rangom, jasnim ciljem i vidljivim zadacima zbog kojih je došao u ovu zabačenu tursku provinciju, kao što bi došao u ma koji drugi kraj sveta. Ali noću, on je bio i ono što jeste i sve ono što je nekad bivao ili što je trebalo da bude. I taj čovek koji je ležao u mraku dugih februarskih noći bio je za njega samoga stran, višestruk i na mahove potpuno nepoznat.

Pa i kad bi ga, već u ranu zoru, probudila bajramska svirka bubnjeva i zurla ili dečja trka na spratu iznad njega, Davilu je trebalo vremena da se rastrezni i snađe. Dugo se kolebao između jave i sna, jer su snovi imali više veze sa javom dosadašnjeg njegovog života, a sadašnja java ličila pre na neki san u kom čovek biva naglo bačen u čudnu, daleku zemlju i doveden u neobičan položaj.

Tako je i to buđenje ličilo na nastavak noćnih snova iz kojih se sporo i naporno prelazilo u neobičnu javu konzulovanja u dalekoj turskoj varoši Travniku.

I usred mešavine tih novih i neobičnih utisaka javljala su se neodoliivo sećanja i ukrštavala sa zadacima i brigama iz sadašnjosti. Događaji njegovog života nizali su se brzo i preko reda i pojavljivali u novoj svetlosti i neobičnim srazmerama.

Za njim je bio pun i nemiran život.

Žan Baptist Etjen Davil (Jean Baptiste-Etienne Daville) bio je bliže četrdesetim nego tridesetim godinama, visok, plav, prava hoda i pogleda. Bilo mu je sedamnaest godina kad je napustio svoju rodnu varoš na morskoj obali severne Francuske i došao u Pariz, kao toliki pre njega, tražeći od čega da živi i kako da se proslavi. Posle prvih traženja i iskustava, ubrzo ga je povukla Revolucija, sa milionima ostalog naroda, i postala njegova lična sudbina.