Najposle, prođoše i ta tri duga dana i njihove tri neobične noći. (Sa nekom slutnjom, koja obično ne vara namučene ljude, Davil je toga jutra pomislio: može biti da su ovo bili još najmirniji i najbolji dani koji su mi u ovoj tesnoj dolini suđeni.)

Toga jutra, dakle, već rano se začuo konjski kas i rzanje pod prozorima. Utegnut i svečan, konzul je dočekao komandanta vezirovih mameluka, koga je pratio Davna. Sve je bilo kao što je ranije ugovoreno i predviđeno. Tu je bilo dvanaest vezirovih mameluka iz odreda koji je Mehmed-paša kao svoju ličnu pratnju doveo iz Egipta i na koji je bio naročito ponosan. Njihovi zaista vešto savijeni turbani od finog tkiva — žica zlata, žica svile — njihove krive sablje koje su slikovito visile niz konje i njihova široka odela višnjeve boje, privlačili su sve poglede. Konji za Davila i njegovu pratnju bili su prekriveni od glave do repa čohali ašama. Komanda je bila dobra i poredak savršen. Davil se trudio da što prirodnije uzjaše svoga konja, jednog mirnog, postarijeg vranca širokih sapi. Konzul je bio u svečanoj uniformi. Tamnoplava kabanica je bila široko raskopčana na grudima, da se vide pozlaćena dugmeta, srebrn vez i odličja. Konzul je dobro izgledao sa svojim pravim stavom i lepom muškom glavom.

Sve dok nisu zaokrenuli u glavnu ulicu išlo je dobro i konzul je zaista mogao biti zadovoljan. Ali čim su došli do prvih turskih kuća, nastade neko sumnjivo dozivanje, lupa avlijskih vrata i mušebaka na prozorima. Već kod prve kapije jedna devojčica otvori samo malo jedan kanat i izgovarajući nerazumljive reči stade sitno da zapljuckuje na ulicu, kao da vrača. Tako su se redom otvarale kapije i podizali mušepci i za trenutak pomaljala lica, puna mržnje i fanatičnog zanosa. Zabuljene žene su pljuvale i vračale, a dečaci izgovarali psovke, praćene opscenim pokretima i nedvosmislenim pretnjama, pljeskajući se po stražnjici ili pokazujući rukom kako se reže grkljan.