Kako je ulica bila uska a doksati na kućama istureni sa obe strane, povorka je jahala kroz dva reda pogrda i pretnja. Odmah na početku, konzul je, iznenađen, usporio kas, ali je Davna priterao svoga konja bliže i bez pokreta i promene na licu uzbuđenim šapatom stao da preklinje:

— Molim vašu Ekselenciju da jaše mirno dalje i da se ne obzire na sve ovo. Divlji narod, prosta svetina; mrze sve što je strano i tako svakog dočekuju. Najbolje je ne obraćati pažnju. Tako čini i vezir. To je njihov divljački način. Molim Ekselenciju da nastavi put.

Zbunjen i ogorčen, iako je nastojao da sakrije zbunjenost, konzul je jahao dalje, videći da niko od vezirovih ljudi zaista ne obraća pažnju na sve to, ali je osećao kako mu krv udara u glavu. Misli su mu brzo navirale, ukrštale se i sudarale. Prva je pomisao bila da li kao predstavnik velikog Napoleona treba ovo da podnosi ili da se smesta vrati kući i izazove skandal. Nije mogao da reši to pitanje, jer se podjednako bojao da ne povredi ugled Francuske kao i da svojom prenagljenošću ne izazove sukob koji će mu već prvog dana pokvariti odnos sa vezirom i Turcima. Ne nalazeći u sebi odlučnosti ni rešenja, osećao se ponižen i ogorčen sam na sebe. I gadan i strašan mu je bio ovaj Levantinac Davna koji mu je iza leđa neprestano ponavljao:

— Molim Vašu Ekselenciju da jaše i da se ne obzire. To su bosanski divljački običaji i načini. Samo mirno dalje!

Kolebajući se u sebi i ne nalazeći rešenja, Davil je osećao kako mu lice plamti i kako ga i pored studeni obliva znoj ispod oba pazuha. Davnin uporni šapat bio mu je neprijatan, činio mu se rufijanski i odvratan. U njemu je naslućivao kakav mora biti život čoveka sa Zapada koji svoj život prenese na Istok i zauvek veže svoju sudbinu sa njim.