Međutim iz poslednjih kuća su nevidljive ženske glave pljuvale sa prozora pravo na konje i konjanike. Konzul još jedanput zastade za trenutak, ali još jedanput krenu dalje, podležući Davninim molbama i povučen mirnim kasom pratnje. Uto prestadoše kuće a poče čaršija sa niskim dućanima. Na ćepencima Turci dućandžije ili njihove mušterije, pušeći ili pazarujući. Bilo je kao kad čovek pređe iz pregrejane sobe u potpuno hladnu. Najedanput je nestalo divljih pogleda, pokreta koji pokazuju kako se ćafiru glava seče, ili sujevernog ženskog pljuckanja. Umesto toga, sa obe strane ulice nepomična, kruta lica. Davil ih je nazirao kao kroz neprijatan veo koji mu je drhtao pred očima. Niko nije prekidao posao ili pušenje ni podigao oči da pogledom udostoji tako neobičnu pojavu i svečanu pratnju. Poneki dućandžija je zakretao glavu, kao da traži neku robu po rafovima. Samo orijentalci mogu ovoliko mrzeti i prezirati i ovako pokazati mržnju i prezir.

Davna je ućutao i opet odmaknuo svoga konja na propisno odstojanje, ali Davilu ovaj neverovatni nemi prezir čaršije nije bio ništa manje bolan ni uvredljiv od glasne mržnje malopređašnjih psovki. Najposle zakrenuše nadesno i pred njima se ukazaše dugi i visoki zidovi i belo zdanje Konaka, skladna velika zgrada sa redom staklenih prozora. To je bilo kao neko olakšanje.

Ovaj mučni put, koji je sada ležao za njim, ostaće Davilu dugo u sećanju, neizbrisiv kao zli, značajni snovi. U toku godina on će stotinama puta preći taj isti put, pod sličnim okolnostima. Jer, prilikom svakog prijema, a oni su bili česti, naročito u nemirnim vremenima, trebalo je projahati kroz mahalu i čaršiju. Trebalo se držati pravo na konju, ne gledati ni levo ni desno, ni suviše visoko a ni konju među uši, ni rasejano ni zabrinuto, ni nasmejano, ni mrko, nego ozbiljno i pažljivo a mirno, otprilike onim pomalo neprirodnim pogledom kojim vojskovođe na portretima gledaju iznad bitke, u daljinu, negde između druma i linije na obzorju, odakle ima da dođe neka sigurna i dobro sračunata pomoć.