Iz kapija će još dugo turska deca pljuvati konjima u noge, sitno i ubrzano kao da vračaju, kako su videli od starijih. Dućandžije Turci okretaće leđa, praveći se kao da nešto traže po rafovima. Pozdravljaće ga samo retki Jevreji, koji bi se tu zatekli i ne bi nikako mogli izbeći susret. Tako je trebalo bezbroj puta projahati mirno i dostojanstveno, strepeći u sebi od mržnje i zle ravnodušnosti, koje ga zasipaju sa svih strana, od nepredviđene nezgode koja svakog časa može da se desi, gadeći se ovog rada i ovakvog života, i prikrivajući u sebi grčevitim naporom i svoju strepnju i svoje gađenje.

Pa i docnije, kad se sa godinama i promenama svet bude navikao na prisustvo stranaca i kad se Davil sa mnogima upozna i zbliži, ova prva svečana povorka ostaće u njegovoj svesti kao crna, a užarena linija koja boli, a koju zaborav sporo briše i blaži.

Svečana povorka pređe sa tutnjem drveni most i nađe se čelom pred velikom kapijom. Odjednom se, naglo, uz lupu mandala i trčanje momaka rasklopiše oba krila.

Tu se dakle otvarala pozornica na kojoj će Žan Davil nepunih osam godina igrati razne scene jedne iste teške i neblagodarne uloge.

I ta nesrazmerna široka kapija otvoriće se još mnogo puta pred njim. Ona mu je uvek dolazila u trenutku kad se otvarala, kao ružna džinovska usta iz kojih bije i bazdi zadah svega onoga što u ogromnom Konaku živi, raste, troši se, isparava i boluje. On je znao da varoš i okolina, koji moraju da hrane vezira i sve njegove, ubace svakog dana u Konak oko sedam stotina i pedeset oka raznih namirnica, i da se sve to podeli, pokrade i pojede.