III

Kao što se dešava junacima u istočnjačkim pričama, i Davilu su u njegovom konzulovanju najveće teškoće bile postavljene na početku. Sve kao da je naskočilo da ga uplaši i vrati s puta kojim je pošao.

Sve što ga je u Bosni dočekalo i sve što je od Ministarstva, Ambasade u Carigradu i komandanta u Splitu stizalo, bilo je obrnuto od onoga što mu je u Parizu, pri odlasku, rečeno.

Posle nekoliko nedelja Davil se iz Baruhove kuće preselio u zgradu koja je bila namenjena za Konzulat. Uredio je i namestio dve-tri sobe kako je mogao i umeo i živeo je sam, sa poslugom, u toj praznoj ogromnoj kući.

Prilikom dolaska on je morao da ostavi ženu u Splitu kod jedne francuske porodice. Gospođa Davil je očekivala porođaj trećeg deteta i u takvom stanju nije smeo da je povede sa sobom u nepoznatu tursku varoš. Posle porođaja, žena se sporo i teško oporavljala i njen odlazak iz Splita morao se neprestano odlagati.

Davil je bio navikao na život u porodici i dosad se nikad nije odvajao od žene. U sadašnjim prilikama taj rastanak mu je naročito teško padao. Samoća, nered u kući, briga zbog žene i dece, mučili su ga svakog dana sve više. Gospodin Pukvil je napustio Travnik već posle nekoliko dana i produžio put za Istok.

I inače Davil se osećao zaboravljen i prepušten sam sebi. Sva sredstva za rad i borbu, koja su mu obećavana pre njegovog polaska u Bosnu ili koja je tražio docnije, bila su nedovoljna ili nisu uopšte stizala.