To isto je na svoj način radio i vezir. Odred mameluka išao je svakog dana na vežbanje u polje kod Turbeta i Travničani su posmatrali sa mržnjom ali i sa strahom te atletske konjanike, pod sjajnim, teškim oružjem, odevene i nakićene kao svatovi. Vezir je izjahivao sa njima u polje, posmatrao vežbe, utrkivao se i sam i gađao u nišan, kao čovek koji je bez brige i ne pomišlja na odlazak kao ni na smrt, nego se sprema na borbu.

Jedna i druga strana, i travnički Turci i vezir, očekivali su sud novoga sultana i vesti iz Carigrada o ishodu borbe koja se tamo vodila.

Sredinom leta stigao je naročiti izaslanik, sultanov kapidžibaša, sa pratnjom. Mehmed-paša mu je priredio nebično svečan doček. Ceo odred vezirovih mameluka, svi dostojanstvenici i ičoglani, izišli su u sretanje. Sa tvrđave su pucali topovi. Mehmed-paša je pred Konakom dočekao kapidžibašu. Po varoši se odmah proneo glas da to znači da je vezir uspeo da uđe u milost i kod novog sultana i da će ostati u Travniku. Turci nisu hteli da veruju i tvrdili su da će se kapidžibaša vratiti u Carigrad sa Mehmed-pašinom glavom u zobnici. Pa ipak, vesti su se pokazale kao tačne. Kapidžibaša je doneo ferman kojim se Mehmed-paša potvrđuje na svom položaju u Travniku i u isto vreme svečano predao veziru dragocenu sablju, poklon novoga sultana, i nalog da na proleće krene sa jakom vojskom protiv Srbije.

Taj radosni događaj bio je pomućen na čudan i neočekivan način.

Sutradan po dolasku kapidžibaše — bio je petak — Davil je imao već ranije utvrđen prijem kod vezira. Mehmed-paša ne samo da nije otkazao prijem nego je primio konzula u prisustvu kapidžibaše, koga mu je predstavio kao svog davnašnjeg prijatelja i srećnog glasnika sultanove milosti. U isto vreme pokazao mu je sablju koju je dobio na poklon od sultana.