Kapidžibaša, koji je uveravao konzula da je kao i Mehmed-paša iskren obožavalac Napoleona, bio je visok čovek, očigledno melez, sa jako izraženim crnačkim tipom. Njegova žuta koža imala je neki siv ton, usne i nokti bili su tamnomodri a beonjače mutne, kao prljave.

Kapidžibaša je mnogo i uzbuđeno govorio o svojim simpatijama za Francuze i svojoj mržnji na Ruse. U dubokim uglovima sa obe strane njegovih crnačkih, izvijenih usana sakupljala se pri govoru bela pena. Gledajući ga, Davil je želeo u sebi da taj čovek predahne i da se ubriše, ali je kapidžibaša, kao u groznici, govorio dalje. Davna je, prevodeći jedva stizao da ga prati. Kapidžibaša je sa svežom mržnjom pričao o svojim negdašnjim ratovanjima protiv Rusa, o svom podvigu negde kod Očakova, gde je i ranjen. I u jednom trenutku on neočekivano žustro zagrnu uski rukav svoje anterije i pokaza na podlaktici širok ožiIjak od ruske sablje. Ta tanka a snažna crnačka ruka drhtala je vidno.

Mehmed-paša je uživao u srdačnom razgovoru svojih prijatelja i smejao se još više nego obično, kao čovek koji ne može da sakrije koliko je zadovoljan i srećan što ga je obasjala carska milost.

Divan se toga dana otegao preko mere. Na povratku Davil je putem zapitao Davnu:

— Kako vam izgleda ovaj kapidžibaša?

On je znao da na slično pitanje o nekom čoveku Davna uvek istrese sve podatke koje je o njemu uspeo do toga trenutka da sabere. Ali ovoga puta Davna je bio neobično kratak.

— To je težak bolesnik, gospodine generalni konzule.