— Jeste, čudan gost.

— Vrlo, vrlo bolestan čovek — šaputao je Davna, gledajući preda se i ne upuštajući se u dalji razgovor.

A prekosutra, pre uobičajenog vremena, Davna je zatražio hitno da ga primi konzul. Davil ga je primio u trpezariji, gde je završavao doručak.

Bila je nedelja, jedno od onih letnjih jutara koja su svojom svežinom i lepotom kao neka nagrada za hladne, ružne i sumračne jesenske i zimske dane. Od mnogobrojnih nevidljivih voda vazduh je bio pun hladovine, žubora i modrog sjaja. Davil je bio odmoran i ispavan, zadovoljan dobrim vestima, po kojima Mehmed-paša ostaje i dalje u Travniku. Pred njim su stajali ostaci doručka i on je brisao usta pokretima zdravog čoveka koji je upravo utolio glad, kad je ušao Davna, crn i bled, kao uvek, stisnutih usana i stegnutih mišića na vilicama.

Sniženim glasom Davna je saopštio da je kapidžibaša noćas umro.

Davil je naglo ustao, odgurnuvši stolić sa doručkom, a Davna je, stojeći na istom mestu, ne menjajući ni glas ni položaj, na sva njegova uzbuđena pitanja odgovarao kratkim i neodređenim izrazima.

Juče posle podne kapidžibaša, koji inače u poslednje vreme nije bio zdrav, osetio je da mu nije dobro.

Uzeo je toplo kupatilo i legao, a u toku noći izdahnuo je odjednom, kad se niko nije nadao i pre nego mu je iko mogao pomoći. Danas, pre podne, biće sahranjen.