Sve što on, Davna, bude još saznao, bilo o smrti samoj, bilo o odjeku koji će ta vest imati u čaršiji,. javiće naknadno.

Više se iz njega nije moglo izvući. Na Davilovo. pitanje treba li da se štogod učini, da se izjavi saučešće ili slično, Davna je odgovorio da ne treba ništa preduzimati, jer bi to bilo protivno dobrim običajima. Ovde se smrt ignoriše i sve što je u vezi s njom svršava se kratko, bez mnogo reči i ceremonija.

Ostavši sam, Davil je osetio da mu je dan, koji je veselo počeo, postao odjednom mračniji. Nije mogao da ne misli na onog neprijatnog, visokog čoveka sa kojim je još prekjuče razgovarao a koji je sada mrtav. Pomišljao je i na vezira i na neprijatnost koju za njega mora da znači smrt ovoga dostojanstvenika upravo u njegovoj kući. I Davnin bledi, pogrebni lik bio mu je stalno pred očima, njegova neosetljivost i ćutanje i način kako se poklonio i izišao, isto onako mračan i hladan kao što je ušao.

Po Davninom savetu, konzul nije ništa preduzimao, ali je stalno mislio na smrt u Konaku.

Tek sutradan pred podne Davna je došao ponovo i tom prilikom, u udubini jednog prozora, šapatom objasnio zaprepašćenom konzulu pravi smisao kapidžibasine misije i razlog njegove smrti.

Kapidžibaša je u istini doneo smrtnu osudu vezirovu. Carski ferman o utvrđivanju na sadašnjem položaju i počasna sablja trebalo je samo da prikriju tu osudu, da umire vezira i da zavaraju svet.