Oko njega je na prstima promicala vezirova posluga, ukazujući mu svaku moguću pažnju, i u pobožnom strahu sporazumevala se medu sobom samo znacima i kratkim šapatom. Niko riije ni primetio tačan trenutak kad je izdahnuo.

Vezir se pokazao kao neutešan domaćin. Nenadana smrt njegovog starog prijatelja pomutila mu je radost zbog dobrih vesiti i velike počasti. Njegovi beli, sjajni zubi bili su sada stalno prekriveni crnim, gustim brkovima. Sav izmenjen, bez osmejka, vezir je razgovarao sa svima, ali samo kratko, potresnim glasom, punim uzdržanog bola. Pozvao je kajmakama, Resim-bega, slabog i pre vremena ostarelog travničkog koljenovića, i zamolio ga da mu se nađe ovih dana na pomoći, iako je dobro znao da taj ni svoje poslove ne ume i ne stiže da posvršava. I pred tim kajmakamom žalio se gorko.

— Pisano je zar da toliki put pređe i da umre pred mojim očima. To se izbeći ne može, ali voleo bih, čini mi se, da sam rođenog brata izgubio — govorio mu je vezir kao čovek koji i pored svega uzdržavanja ne može potpuno da prećuti ono što ga boli.

— Šta ćeš, pašo? Znaš kako se kaže: Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo — tešio ga je kajmakam.

Katil-ferman, koji je trebalo da obezglavi i sahrani Mehmed-pašu, ušiven je opet pažljivo, na isto mesto u postavi kapidžibašinog ćurka. Kapidžibašu će jutros sahraniti na jednom od prvih travničkih grobalja. A cela njegova pratnja, podmićena i bogato nagrađena, vraća se još danas u Carigrad.

Tako je završio Davna svoj referat o najnovijim događajima u Konaku.