I četvrto, i najvažnije, u Carigradu je sada puna anarhija a Mehmed-pašini prijatelji, kojima je on, upravo nekoliko dana pre iznenadnog dolaska kapidžibašinog, poslao »sve što treba«, dobiće u vremenu, da završe započetu »kontraminu« i da kod novog sultana spasu vezira, i ako je mogućno, učvrste na sadašnjem položaju.

Davil je slušao, hladan od uzbuđenja, Davnino mirno izlaganje. U nemogućnosti da ga pobije, on je samo mucao:

— Ali ipak, ipak!

Davna nije smatrao za potrebno da dalje ubeđuje konzula, samo je dodao da je čaršija mirna i da vest o kapidžibašinoj naprasnoj smrti nije izazvala neko naročito uzbuđenje iako komentara ima mnogo.

Tek kad je ostao sam, Davilu iziđe pred oči sva strahota onoga što je maločas čuo. I kako je dan odmicao tako je rastao njegov nemir. Slabo je jeo, nije mogao da se skrasi na jednom mestu. Nekoliko puta mu je dolazilo da zove Davnu i da ga ma šta pita, samo da bi se uverio da li je cela ona jutrošnja priča zaista stvarnost. Počeo je da razmišlja, kakav izveštaj o svemu ovome da napiše i da li uopšte treba o tome da izveštava. Sedao je za sto i počinjao. »U ovdašnjem vezirovom Konaku odigrala se sinoć...« Ne, to je bljutavo i neukusno. »Događaji poslednjih dana ukazuju sve više na to da će Mehmed-paša, načinima i sredstvima koji su ovde uobičajeni, uspeti da sačuva svoj položaj i u novim prilikama, i da, prema tome. možemo računati da će ovaj nama skloni vezir...« Ne, ne. To je suvo i nejasno.