Najposle, i sam je uvideo da je najbolje javiti i opisati stvari onako kako izgledaju i kako ih vidi ceo svet: da je naročiti kapidžibaša došao iz Carigrada i doneo ferman kojim se vezir utvrđuje na dosadašnjem položaju i predao mu sablju, kao znak carske milosti i predstojećeg pohoda na Srbiju; na kraju istaknuti da je to dobar znak za dalji razvoj francuskih nastojanja u ovim krajevima, a uzgred dodati da je slučajno taj kapidžibaša umro naprasito u Travniku pri vršenju svoje misije.

To krojenje i prekrajanje zvaničnog izveštaja u mislima umirilo je Davila. Zločin koji se desio koliko juče, tu pred njegovim očima, izgledao je odjednom manje strašan i odvratan čim je postao predmet tih razmišljanja o izveštaju. Konzul je uzalud tražio u sebi ono zaprepaštenje i onu moralnu uzbunu od jutros.

Seo je i napisao izveštaj prikazujući stvar onako kako izgleda celom svetu. Posle toga, prepisujući na čisto, osetio je još veće smirenje, čak kao neku vrstu zadovoljstva sa samim sobom što njegov izveštaj počiva na krupnim i teškim tajnama, mudro prećutanim.

Tako je dočekao letnji suton, pun tišine i posredne svetlosti na teškim senkama strmih bregova. Umiren, konzul je stajao kod otvorenog prozora. Neko je ušao iza njegovih leđa u sobu sa zapaljenim fitiljem i počeo da pali sveće na stolu. U tom trenutku u njemu se javi misao: a ko je mogao pripremiti veziru otrov, udesiti doziranje i znalački sračunati dejstvo, da stvar ispadne i dovoljno brza (svaka faza u svoj određeni čas) i ne suviše i neprirodno nagla? Ko, ako ne Davna? To je njegova struka. On je bio doskora, a možda je još i sada, u vezirovoj službi.

Sav prividni mir napusti Davila odjednom.