Pa ipak, bilo je nešto što je ovoga čoveka spasavalo i izdizalo nad sve to. Imao je sina, lepog i pametnog dečaka. Davna se predano brinuo za njegovo zdravlje i vaspitanje. Sve je činio za njega i sve je bio spreman da učini. To jako osećanje očinske ljubavi oslobađalo ga je postepeno njegovih poroka i činilo boljim i čovečnijim. I kako je dečak rastao, tako je i život Davnin bivao čistiji. I svaki put kad bi učinio ljudima neko dobro ili propustio da uradi neku od rđavih radnja, činio je to sa sujevernom mišlju, »da će se to malome vratiti«. Kao što često u životu biva, ovaj zalutao i svakakav roditelj živeo je sa željom da mu sin bude čovek koji će živeti pravo i časno. I ništa nije bilo što ne bi učinio ili žrtvovao za ostvarenje te želje.

To dete bez majke imalo je svaku negu i svaku pažnju koje se jednom dečaku mogu dati i raslo je pored oca kao mlado drvo, vezano uz suv ali čvrst kolac. A dečak je bio lep, imao je ublažene i plemenite očeve crte i, zdrav telesno i duševno, nije pokazivao ni rđavih sklonosti ni teških opterećenja.

U sebi Davna je nosio skrovitu želju svoj najviši cilj: da mu dete ne ostane kao on, svačiji sluga na Levantu, nego da bude primljeno prvo na školovanje negde u Francuskoj, a zatim u francusku službu.

To je bio glavni razlog njegove revnosti i predane siužbe Konzulatu i glavni osnov verovanja u njegovu stvamu i trajnu odanost.

I sa novcem je novi konzul imao briga i teškoća. Dostava novca bila je spora i neuredna, gubici na ažiji nepredviđeni i osetljivi. Krediti koji su bili odobreni stizali su dockan; a oni koje je tražio za nove potrebe, odbijani su.