Umesto toga stizale su nerazumljive i rogobatne naredbe Direkcije računovodstva, cirkularna pisma bez ikakvog smisla, koja su Davilu, ovako usamljenom i napuštenom, izgledala kao prava ironija. U jednom se na primer strogo nalagalo da se konzul ograniči na druženje sa stranim konzulima a da prijeme stranih ambasadora i poslanika može da posećuje samo ukoliko bi ga njegov ambasador ili poslanik pozvao da to učini. U drugom se propisivalo kako treba da se proslavi Napoleonov rođendan, 15. avgusta. »Troškove za orkestar i dekoracije bala koji tom prilikom priredi ima da snosi generalni konzul sam.« Čitajući tu naredbu, Davil se gorko osmehnuo. Odmah su mu izišli pred oči travnički muzikanti, tri odrpana Ciganina, dva bubnjara i treći sa zurlom, koji uz ramazan i o Bajramu paraju uši Evropljaninu koji je osuđen da živi ovde. Setio se i prve proslave carskog rođendana, upravo svoga jadnog pokušaja da priredi proslavu. Uzalud je već nekoliko dana ranije nastojao preko Davne da mu toga dana dođe ma ko od uglednijih Turaka. Čak i neki iz Konaka koji su obećali nisu došli. Fratri i njihovi vernici odbili su Ijubazno ali odlučno. Jeromonah Pahomije nije ni prihvatio ni odbio poziv, ali nije došao. Odazvali su se jedino Jevreji. Bilo ih je četrnaest na broju; neki su, protivno travničkim običajima, čak i žene doveli.

Gospođa Davil nije tada još bila stigla u Travnik. Davil je, uparađen, sa Davnom i kavazima, igrao ulogu Ijubaznog domaćina i služio zakusku i neko penušavo vino koje je dobio iz Splita. Održao je i mali govor u slavu svoga suverena. U govoru je polaskao Turcima i pohvalio Travnik kao važan grad, pretpostavljajući da su bar dvojica od ovih Jevreja u vezirovoj službi i da će mu sve dostaviti, a da će svi zajedno pričati po Travniku šta je konzul govorio. Jevrejke, koje su sedele na minderluku, sa rukama skrštenim na trbuhu, samo su treptale očima za vreme govora i pomerale glavu čas ka levom čas ka desnom ramenu. Jevreji su gledali preda se, što je trebalo da znači: tako je i drukčije ne može da bude, ali mi nismo ništa rekli.