Od penušavog vina svi su se malo zagrejali. Davna, koji nije mario travničke Jevreje i prevodio mrzovoljno njihove izjave, jedva je stizao da zadovolji sve, jer je sada svak hteo da nešto kaže konzulu. Govorilo se i španski, pri čemu su žene odjednom razvezale jezike, a Davil se mučio da oživi u sećanju ono stotinjak španskih reči što ih je naučio nekad, kao vojnik u Španiji. U neko doba mlađi počeše i da pevuše. Bilo je nezgodno što niko nije znao neku francusku pesmu, a turske nisu hteli da pevaju. Najposle, Mazalta, Bencionova snaha, otpeva jednu špansku romansu, teško dišući od uzbuđenja i od prerane ugojenosti. Njena svekrva, srdačna, živa žena, toliko se raspoložila da je udarala dlanom o dlan, njišući se gornjom polovinom tela i popravljajući tepeluk koji je od penušavog vina stalno išao nakrivo.

Bezazleno veselje toga dobroćudnog i jednostavnog društva bilo je sve što se moglo u Travniku naći za proslavu najvećeg vladara sveta. Ono je i dirnulo i rastužilo konzula.

Davil je najviše voleo da se ne seća toga. I pišući, po dužnosti, Ministarstvu o tome kako je u Travniku prošao prvi carev rođendan, on je stidljivo i namerno nejasno rekao da je taj veliki dan proslavljen »kako odgovara naročitim prilikama i običajima ove zemlje«. Ali sada, čitajući taj zadocneli i neumesni cirkular o balovima, orkestru i dekoracijama, bilo mu je ponovo i stidno i teško i dolazilo mu je i da plače i da se smeje.

Jedna od stalnih teškoća bila je briga oko oficira i vojnika koji su iz Dalmacije, preko Bosne, putovali za Carigrad.

Između turske vlade i francuskog ambasadora u Carigradu postojao je sporazum po kome francuska vojska treba da ustupi Turcima izvestan broj oficira, instruktora i stručnjaka, artileraca i pionira.