Kad je engleska flota prodrla kroz Dardanele i ugrozila Carigrad, sultan Selim je uz pomoć francuskog ambasadora generala Sebastiania i malog broja francuskih oficira, stao da priprema odbranu prestonice. Tada je od francuske vlade hitno tražen izvestan broj oficira i vojnika. Iz Pariza je naređeno generalu Marmonu da ih odmah uputi preko Bosne i u manjim grupama. Davilu je naređivano da im obezbedi prolaz, nabavlja konje i pratnju. Tu je mogao da vidi kako izgleda u stvarnoj primeni jedan sporazum, sklopljen sa vladom u Carigradu. Bujruldije, potrebne za prolaz stranih oficira, nisu stizale na vreme. Oficiri su morali da čekaju u Travniku. Konzul je požurivao stvar kod vezira, a vezir u Carigradu. A i kad bi dozvola za prolaz stigla na vreme, to još nije značilo da je stvar svršena, jer su odjednom iskrsavale neočekivane teškoće i oficiri su morali da prekidaju put i dangube po bosanskim kasabama.

Bosanski Turci su sa nepoverenjem i mržnjom gledali na prisustvo francuske vojske u Dalmaciji. Austrijski agenti su proširili među njih vest da general Marmon gradi duž cele Dalmacije širok drum, sa ciljem da osvoji i Bosnu. Pojava francuskih oficira u Bosni utvrđivala je varoš u tome pogrešnom verovanju. I ti francuski oficiri koji su dolazili kao saveznici, na molbu turske vlade, dočekivani su već u Livnu pogrdnim povicima rulje i sa svakim daljim korakom nailazili na sve gori prijem.

Bilo je vremena kad bi se kod Davila u Travniku sustiglo nekoliko desetina takvih oficira i vojnika koji nisu mogli napred ni smeli natrag.

Uzalud je vezir sazivao ajane i prvake, pretio i tražio da se ne postupa tako sa prijateljima koji dolaze sa voljom i znanjem Visoke Porte. Sve je obično bivalo izglađeno i uređeno rečima. Ajani su obećali veziru, vezir konzulu, konzul oficirima, da će neprijateljsko držanje stanovništva prestati. A kad bi sutra oficiri krenuli dalje, naišli bi u prvoj kasabi na takav doček da bi se ogorčeni vratili u Travnik.