Uzalud ie Davil izveštavao o stvarnom raspoloženju domaćih Turaka i o nemoći vezirovoj da ih obuzda ili da im ma šta nametne i zapovedi. Carigrad je

i dalje tražio, Pariz naređivao, a Split izvršavao naredbe. I u Travniku su odjednom iskrsavali pojedini oficiri i tu, ogorčeni, čekali nova uputstva. Sve je išlo bezglavo i naopako i sve se obijalo o konzulovu glavu.

Uzalud su francuske vlasti u Dalmaciji štampale prijateljske proglase na tursko stanovništvo. Te proglase, pisane nekim probranim književnim turskim jezikom, nije niko hteo da čita, a ko ih je čitao nije mogao da ih razume. Ništa nije pomagalo protiv urođenog nepoverenja celokupnog muslimanskog stanovništva koje nije htelo da čita ni da čuje ni gleda, nego je išlo samo za svojim dubokim nagonom samoodbrane i mržnje prema tuđincu i nevemiku koji se približio granicama i počinje da ulazi u zemlju.

Tek kad je u Carigradu došlo do majskog prevrata i promene na prestolu, prestale su naredbe za upućivanje oficira u Tursku. Prestale su nove naredbe, ali su stare i dalje izvršavane slepo i mehanički. Tako se još za dugo vremena dešavalo da, u izvršenju takve zastarele naredbe, odjednom osvanu u Travniku dvojica ili trojica francuskih oficira, iako je njihov put bio sada potpuno bez cilja i smisla.

Ali, ako su događaji u Carigradu tako oslobodili konzula jedne nedaće, oni su zapretili drugom, još većom.

Jedinu pomoć i istinski oslonac Davil je nalazio u ličnosti Husref Mehmed-paše. Doduše, konzul je već dosada u dosta slučajeva mogao da sagleda granice vezirove moći i njegovog stvarnog ugleda kod bosanskih begova.